Tomašević: 100 godina od osnivanja Male Antante

Ipak, od ključne važnosti za budućnost jedne zemlje i naroda, bez obzira na brojne izazove koji diktiraju pozicioniranje, jeste vanvremenska kategorija vrednosti koja podrazumeva negovanje kulture sećanja i tradicije, pogotovu onda, kada je istorija odnosa takva, kao što je u slučaju Srbije i Rumunije. Taj odnos je zasnovan na poštovanju, mirnom suživotu naših naroda i istoriji koja je neopterećena dubinskim i nepremostivim problemima, koji gotovo po pravilu decenijama i vekovima nagrizaju susedske odnose na Balkanu. Ipak, mi pripadamo generaciji, koja ima priliku da suštinski unapredi i ojača bilateralne odnose između Srbije i Rumunije, razvije saradnju u svim oblastima i sferama i učini dodatne korake ka zbližavanju srpskog i rumunskog naroda, kako bi se trajno osiguralo strateško partnerstvo kojem zajednički treba da težimo. 

Mala Antanta kao nasušna potreba, nastala je usled opasnosti od bujice revizionizma na prostoru Evrope nakon Prvog svetskog rata. Pravo na samoopredeljenje kao derivat univerzalnog prava, koje je uvaženo prilikom rekonfigurisanja Evrope nakon Prvog svetskog rata, omogućilo je da se oslobođeni narodi među saveznicima obezbede od potencijalnih pretnji iste vrste u budućnosti, odnosno  jarma zavojevača. Ipak, ono je postajalo i opasno oružje u rukama onih koji su želeli da povrate izgubljeno i vaspostave imperijalistički režim koji bi podrazumevao, ne samo da se poraženi iz Prvog svetskog rata domognu izgubljenih teritorija i uticaja, već i da se dodatno prošire, revoltirani rezultatima Pariske mirovne konferencije, a željni revanšizma. Takav poredak, u godinama nakon Velikog rata, nametao je obavezu promišljanja, koje je iako nesumnjivo dokazano kroz saveze kao što je Mala Antanta, ipak nije bilo dovoljno da se probuđeno i nabujalo zlo zaustavi u svom ponovnom naletu. Srbija i Rumunija, nesumnjivo suočene sa pretnjom po opstanak, savezništvom u okviru Male Antante zapravo su davale doprinos zaštiti slobodne Evrope i svrstale se na stranu onih koji će pružiti snažan otpor pomahnitalim revizionistima, plaćajući visoku cenu zajedno sa drugim evropskim narodima, ali čineći istovremeno besmrtnim podvig jedne generacije koja je trijumfovala nad svojim savremenicima koji su bili oličenje zla i bezumlja, koji su doveli svet u do tada najveće iskušenje.

Protekao je jedan vek od formiranja Male Antante. Od završetka Drugog svetskog rata prošlo je nešto manje, svega 81 godina. Srbija je oduvek branila Evropu ne štedeći sebe. Krvavo je plaćala i svoju i slobodu drugih naroda, ali krajem prošlog veka, pre 22 godine, Srbija je bombardovana u divljačkoj agresiji NATO-a. U njenom bombardovanju i devastiranju, mimo svake pameti i zdravog razuma, u suprotnosti sa međunarodnim pravom i bez da je ikog napala ili ugrožavala, u kojem je hiljade života ugašeno i pričinjena nenadoknadiva materijalna i nematerijalna šteta, učestvovali su na direktan i posredan način zajedno, saveznici i neprijatelji iz Prvog i Drugog svetskog rata. Potomci onih čiji su preci dali živote u borbi za slobodnu Evropu, bili su žrtve potomaka dželata svojih predaka uz prećutnu ili direktnu podršku nejakih potomaka saveznika koji su to dozvolili ili gotovo ništa nisu uradili kako bi to sprečili. Imajući u vidu učestalost događaja koji su se zbili u bliskoj prošlosti, a koji idu u prilog neorevizionizmu, te da su i dalje i snažnije nego ikad prisutni meki i tvrdi uticaji na razgradnju zdravog tkiva i obezvređivanje međunarodnog prava, valjalo bi analizirati da li su i kakve pouke izvučene, odnosno koliko smo brzo zaboravili ono što smo više puta oprostili. To su ključna pitanja, čiji odgovori bi mogli pružiti suštinski sadržaj za razumevanje (spoznaju) pozicije u kojoj se danas nalazimo, a samim tim i potrebe za zbližavanjem radi zaštite fundamentalnih vrednosti, koje smo toliko puta zajednički branili. Novo vreme nesporno je donelo i nove izazove u pogledu potrebe za zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom evropskih zemalja, ali je bez svake sumnje prisutno i uporno skretanje pažnje na vidljive i nevidljive, fabrikovane i stvarne opasnosti i neprijatelje, što utiče na udaljavanje od ujedinjavanja radi očuvanja regionalnih interesa i rastakanja i razgradnje zdravog jezgra koje garantuje zaštitu regionalnih interesa, čime zapravo ulazimo u ozbiljnu zonu rizika da nam se istorija ponovi, samo po možda drugačijem scenariju, ali zasigurno sa istim posledicama po naše narode. Stoga je jedino partnerstvo i savezništvo, koje podrazumeva dobru koordinaciju zemalja, čiji narodi odvajkada dele isti prostor i sudbinu, jedina garancija za kvalitet i sigurnost života generacija koje dolaze.

Perspektiva Srbije i njen strateški cilj jeste članstvo u Evropskoj Uniji, koja uz sve svoje mane i probleme sa kojima se suočava i dalje predstavlja najbolju zajednicu i garant daljeg prosperiteta i progresa evropskih država i naroda. Podrška Rumunije u procesu integracija Srbije u EU je od nemerljivog značaja. Saradnja u ovom domenu dodatno doprinosi razvoju naših bilateralnih odnosa, pružajući mogućnost za unapređenje sektorske saradnje, naročito u oblastima ekonomije, kulture, obrazovanja, nauke i sporta, ali i odbrane. Evropska Unija nije kompletna bez Srbije, koja kvalitativno doprinosi njenom bogatstvu, svojom istorijom i kulturom sa jedne strane, sa druge strane i ekonomski, sve većim rastom i razvojem svog tržišta i infrastrukture, ali i njenoj bezbednosti i otpornosti, budući da je njena čvrstina i snaga u borbi za zaštitu pravih vrednosti koje baštini slobodarska Evropa dokazana i osvedočena.  

Najstariji sačuvani međunarodni sporazum Srbije je onaj sa Rumunijom. Istorija odnosa pamti znamenite ličnosti dva naroda koje su nemerljivo obogatile i učinile beskrajnim i besmrtnim naše veze. Dobrudžanski front kao zavet predaka, porodične veze, savezi i sporazumi, između ostalog svedoče da je prijateljstvo između Srbije i Rumunije starije od svih nas.

Izvor: Novi Temišvarski vesnik

(100 godina od osnivanja Male Antante - perspektive zajedništva i savezništva Srbije i Rumunije)