Томашевић: 100 година од оснивања Мале Антанте

Ипак, од кључне важности за будућност једне земље и народа, без обзира на бројне изазове који диктирају позиционирање, јесте ванвременска категорија вредности која подразумева неговање културе сећања и традиције, поготову онда, када је историја односа таква, као што је у случају Србије и Румуније. Тај однос је заснован на поштовању, мирном суживоту наших народа и историји која је неоптерећена дубинским и непремостивим проблемима, који готово по правилу деценијама и вековима нагризају суседске односе на Балкану. Ипак, ми припадамо генерацији, која има прилику да суштински унапреди и ојача билатералне односе између Србије и Румуније, развије сарадњу у свим областима и сферама и учини додатне кораке ка зближавању српског и румунског народа, како би се трајно осигурало стратешко партнерство којем заједнички треба да тежимо. 

Мала Антанта као насушна потреба, настала је услед опасности од бујице ревизионизма на простору Европе након Првог светског рата. Право на самоопредељење као дериват универзалног права, које је уважено приликом реконфигурисања Европе након Првог светског рата, омогућило је да се ослобођени народи међу савезницима обезбеде од потенцијалних претњи исте врсте у будућности, односно  јарма завојевача. Ипак, оно је постајало и опасно оружје у рукама оних који су желели да поврате изгубљено и васпоставе империјалистички режим који би подразумевао, не само да се поражени из Првог светског рата домогну изгубљених територија и утицаја, већ и да се додатно прошире, револтирани резултатима Париске мировне конференције, а жељни реваншизма. Такав поредак, у годинама након Великог рата, наметао је обавезу промишљања, које је иако несумњиво доказано кроз савезе као што је Мала Антанта, ипак није било довољно да се пробуђено и набујало зло заустави у свом поновном налету. Србија и Румунија, несумњиво суочене са претњом по опстанак, савезништвом у оквиру Мале Антанте заправо су давале допринос заштити слободне Европе и сврстале се на страну оних који ће пружити снажан отпор помахниталим ревизионистима, плаћајући високу цену заједно са другим европским народима, али чинећи истовремено бесмртним подвиг једне генерације која је тријумфовала над својим савременицима који су били оличење зла и безумља, који су довели свет у до тада највеће искушење.

Протекао је један век од формирања Мале Антанте. Од завршетка Другог светског рата прошло је нешто мање, свега 81 година. Србија је одувек бранила Европу не штедећи себе. Крваво је плаћала и своју и слободу других народа, али крајем прошлог века, пре 22 године, Србија је бомбардована у дивљачкој агресији НАТО-а. У њеном бомбардовању и девастирању, мимо сваке памети и здравог разума, у супротности са међународним правом и без да је иког напала или угрожавала, у којем је хиљаде живота угашено и причињена ненадокнадива материјална и нематеријална штета, учествовали су на директан и посредан начин заједно, савезници и непријатељи из Првог и Другог светског рата. Потомци оних чији су преци дали животе у борби за слободну Европу, били су жртве потомака џелата својих предака уз прећутну или директну подршку нејаких потомака савезника који су то дозволили или готово ништа нису урадили како би то спречили. Имајући у виду учесталост догађаја који су се збили у блиској прошлости, а који иду у прилог неоревизионизму, те да су и даље и снажније него икад присутни меки и тврди утицаји на разградњу здравог ткива и обезвређивање међународног права, ваљало би анализирати да ли су и какве поуке извучене, односно колико смо брзо заборавили оно што смо више пута опростили. То су кључна питања, чији одговори би могли пружити суштински садржај за разумевање (спознају) позиције у којој се данас налазимо, а самим тим и потребе за зближавањем ради заштите фундаменталних вредности, које смо толико пута заједнички бранили. Ново време неспорно је донело и нове изазове у погледу потребе за заједничком спољном и безбедносном политиком европских земаља, али је без сваке сумње присутно и упорно скретање пажње на видљиве и невидљиве, фабриковане и стварне опасности и непријатеље, што утиче на удаљавање од уједињавања ради очувања регионалних интереса и растакања и разградње здравог језгра које гарантује заштиту регионалних интереса, чиме заправо улазимо у озбиљну зону ризика да нам се историја понови, само по можда другачијем сценарију, али засигурно са истим последицама по наше народе. Стога је једино партнерство и савезништво, које подразумева добру координацију земаља, чији народи одвајкада деле исти простор и судбину, једина гаранција за квалитет и сигурност живота генерација које долазе.

Перспектива Србије и њен стратешки циљ јесте чланство у Европској Унији, која уз све своје мане и проблеме са којима се суочава и даље представља најбољу заједницу и гарант даљег просперитета и прогреса европских држава и народа. Подршка Румуније у процесу интеграција Србије у ЕУ је од немерљивог значаја. Сарадња у овом домену додатно доприноси развоју наших билатералних односа, пружајући могућност за унапређење секторске сарадње, нарочито у областима економије, културе, образовања, науке и спорта, али и одбране. Европска Унија није комплетна без Србије, која квалитативно доприноси њеном богатству, својом историјом и културом са једне стране, са друге стране и економски, све већим растом и развојем свог тржишта и инфраструктуре, али и њеној безбедности и отпорности, будући да је њена чврстина и снага у борби за заштиту правих вредности које баштини слободарска Европа доказана и осведочена.  

Најстарији сачувани међународни споразум Србије је онај са Румунијом. Историја односа памти знамените личности два народа које су немерљиво обогатиле и учиниле бескрајним и бесмртним наше везе. Добруџански фронт као завет предака, породичне везе, савези и споразуми, између осталог сведоче да је пријатељство између Србије и Румуније старије од свих нас.

Извор: Нови Темишварски весник

(100 година од оснивања Мале Антанте - перспективе заједништва и савезништва Србије и Румуније)