МИЕП Хрватске да престане да обмањује јавност
Изградња добросуседских односа држава подразумева, пре свега, способност уздржавања од запаљиве реторике, а затим и од акција које би сусед могао препознати као провокацију, или, још горе, непријатељски чин. Хрватска дипломатија је, у том смислу, направила двоструко одступање од добронамерне и пријатељске уздржаности.
Република Хрватска, као чланица НАТО и једна од земаља контрибутора Кфора, има и могућност и право да у прописаним међународно-правним оквирима учествује у међународним војним снагама на Косову и Метохији, међутим, с обзиром на тешку и трауматичну историју српско-хрватских односа, пријатељ и добронамеран комшија не би смео да са одушевљењем и сладострашћем распоређује додатне контингенте својих трупа на територији коју сусед доживљава као интегрални део своје државе.
Ако се у обзир узме и чињеница да хрватска дипломатија са великим жаром ради на стварању хрватско-албанске осовине и упадљиво афективних међунационалних односа, разумљиво је што Срби на Косову и Метохији, али и остатку Србије, хрватску милитаризацију наше јужне покрајине не доживљавају као допринос миру и сигурности, већ као претњу.
Такође, забрињава и одступање од добронамерног и пријатељског тона приметно у најновијем саопштењу хрватског Министарства иностраних и европских послова, и питамо се какву поруку и пример то министарство шаље сопственим грађанима непримереним, готово кафанским језиком.
Ако ћемо да о положају хрватске националне мањине у Србији говоримо језиком аргумената, подсетићемо да је прошле године Србија откупила кућу бана Јелачића и предала је на коришћење Хрватском националном већу, којем је Влада Србије такође обезбедила и репрезентативне просторије у самом центру Београда.
На пољу права на образовање и неговање културног идентитета, допринели смо очувању хрватског одељења основне школе у Бачком Брегу, проширењу профила у школама на хрватском језику, оснивању лектората на хрватском, пружили смо подршку друштву „Јелачић“ из Петроварадина, обнови Дома културе у Таванкуту...
Када је реч о политичкој заступљености Хрвата у институцијама и органима власти Републике Србије, паралеле са Хрватском се не могу правити, јер се ни по броји ни по процентима не могу чинити поређења између српске мањине у Хрватској и хрватске у Србији, али Србија је отворена да, у сарадњи са Хрватским националним већем, учини добронамерне и пријатељске искораке како би се Хрватима учинили уступци и на том плану.
У светлу недавних претњи Србима у Борову и скандирања „Убиј Србина“ и „Ој, Хрватска мати, Србе ћемо клати“, морамо да нагласимо да тако нешто у Србији није замисливо и да би свако ко би се дрзнуо да прети на сличан начин нашим суграђанима хрватске националности био најдрастичније санкционисан.
Наглашавамо и да је однос Србије према националним мањинама у континуитету хваљен од стране ОЕБС-а и других релевантних међународних фактора, тако да су све мистификације о наводној угрожености Хрвата у Србији злонамеран и неистинит политички конструкт.
С друге стране, подсетићемо и овога пута да српском народу у Хрватској две и по деценије од завршетка рата нису у пракси доступна права која су му гарантована и Ердутским споразумом и законима Републике Хрватске, а однос већинског народа према Србима у Хрватској је и даље предоминантно негативан, због чега Срби и даље бивају маргинализовани, дискриминисани и често стигматизовани и третирани као грађани другог реда.
Подсетићемо и на чињеницу да у деловима Хрватске постоји агресиван отпор употреби српског језика и писма, као и да је право на неговање српског националног и културног идентитета у многим областима где Срби живе забрањена тема. Однос према ћирилици, српском језику, култури и традицији и даље је у деловима Хрватске најблаже речено дискриминаторски, и нема наговештаја да се искрено и доследно ради на стварању друштвене климе у којој би Срби могли да се осећају као равноправни грађани.
Ипак, најпроблематичнија ствар у саопштењу хрватског министарства нису неистине о положају Хрвата у Србији и прећуткивање истине о положају Срба у Хрватској, већ је то покушај да се из једне важне државне институције потхрањују стереотипи о Србима и Србији, што не само да није пријатељски и добросуседски манир, већ се граничи са говором мржње.
Србија је веома заинтересована за решавање питања несталих особа, што је властима у Загребу добро познато, будући да је међу особама несталим током сукоба у Хрватској знатан проценат Срба, тако да нема основа да се тврди да спремност за превазилажење овог болног питања није обострана. Хрватско Министарство иностраних и европских послова дакле куца на отворена врата, а са наше стране постоји искрена спремност за разговор и о другим питањима која оптерећују наше билатералне односе.
Ипак, спочитавати Србији наводне „логоре“, и то из државе која је и данас оптерећена злочиначким наслеђем НДХ и у којој не постоји спремност суочавања са тим делом сопствене историје, најблаже речено није умесно, као што је неумесно расписивање на тему „великосрпске политике“ у тренутку када Хрватска размешта војску на територији Србије.
Хрватска дипломатија би требало да буде лидер у процесу помирења и унапређења српско-хрватских односа, а не лидер у кварењу истих и хранитељ антисрпских стереотипа који нас удаљавају од сваке могућности да макар нове генерације научимо да је могуће са суседима имати продуктивне, складне и цивилизоване односе.